Често се ми Срби залажемо за себе и своје познавајући ситуацију око себе, али не познавајући ситуацију унутар нас самих. Већински наш народ када чује поздрав “Догодине у Призрену“ помисли на повратак географског појма, колоквијално речено “Свете српске земље“, на војни поклич који ће нам бити слоган док се не вратимо на наше Свете пределе, али поставља се питање да ли постоји неко дубље значење свих ових појмова и јесмо ли их ми као народ свесни. Свесни смо и Свете династије Немањића, и Цркве наше и њене улоге везане за опстанак нашег народа под Турцима, и Светитеља који красе наше фреске и иконе па чак и просторије наших домова, и Царског града Призрена смо свесни, али као да све то припада некој далекој историји којој се ми недостојно клањамо и не чинимо никакав корак да се по обрасцу предака изборимо за сопствену слободу и идентитет. Корен тог проблема назали се у нашем свакодневном животу, јер не живимо по Богу и Његовом промислу него се ослањамо на себе и свој промисао у исто време прослављајући оне који су се приклањали Божијем промислу и вољи Његовој.
Решење тог проблема је ПОВРАТАК, али не онај географски већ унутрашњи, духовни повратак. Услед губљења унутрашњег компаса ми смо губили и нашу земљу, и нашу историју, и наше обичаје и испред свега љубав коју смо међусобно гајили једни према другима. Тај повратак је најтежи, али и једини исправан повратак. Повратак Васкршњој недељи, повратак посној среди и посном петку, повратак Светим Тајнама и молитви, повратак љубави човека према човеку, Србина према Србину, Србина према човеку друге националне, расне, верске и етничке припадности и његовој љубави према нама. Слушамо песме чије стихове не разумемо, стихове обасјане Новим заветом певамо уз литре отрова и супстанци, раздвајамо три прста уместо да их спајамо, носимо мајице са лицима која не познајемо, дичимо се примерима које не следимо. И онда чувено “Догодине у Книну и Призрену!“, али да бисмо се догодине вратили на своја огњишта, унутрашњи повратак мора да почне одмах!
Србе је увек красила свакодневна побожност, често базична и без неке претеране Теологије, али применљива и плодна. Када год се народ одрицао Бога и Завета Његовог, Он је слао толико светле појединце да су били или протеривани, или убијани и скрајнути на маргину друштва. Такав пример имамо за време комуниузма током којег је Свети владика Николај прогнан у Америку, Свети Јаков Тумански пострадао мученичком смрћу, а Свети Јустин Ћелијски био је непрестано терорисан од стране државне службе, јер је учио народ Истини. Издовјили смо само ова 3 страдална примера, али било их је много више, толико да је цела Српска Православна Црква осетила те промене и губитке, али оснажени смо и увек ћемо бити оснажени Небеским добицима, јер и прогон, и смрт, и пљување је прошло, али вредне поруке нису подложне пролазности, нити су изгубиле на вредности, јер долазе од самог Христа преко Његових апостола и равноапостолних личности којих је пун наш Црквени календар и од којих можемо непрестано учити.
Таквог прогона има и дан данас, али се дешава нека врста “самопрогона“, јер сами себе осуђујемо, гонимо и убијамо потпуно недостојним и неприличним начином живота који је удаљен од благодати Божије. Међутим, сваки нови дан је прилика за поправни испит, у сваком новом дану имамо прилику да се окренемо ка Призрену, да заблагодаримо Богу на истрајности коју је дао нашим прецима и народу који и данас живи на Косову и Метохији, да учинимо нешто корисно нашем народу и нама самима, да будемо потомци да бисмо били и преци. Зато да бисмо се догодине вратили својим вековним огњиштима, ми морамо почети одмах са повратком суштине, Божијег промисла и Љубави и повратку једни другима. Живот тече ненормалном брзином и сваки корак уназад је суштински корак унапред ка Господу Богу, нашим славним прецима и нашим Светим српским земљама!
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
