Јован Зафировић: Шта да понесем

Дневник у пола осам, први програм Радио телевизије Србије. Слагалицу смо често умели да пропустимо, не због незаинтересованости, већ због рестрикције струје. Увек смо ћутали за време дневника, али у нашој се кући те вечери ипак зачуо глас упозорења: -Тишина сад да чујемо, ово је најбитније! Утишали су се сви. Брат и ја. Комшиница, рођака, моја мајка, отац, и комшија који је изговорио реченицу. Сви смо се утишали. После великог сата на малом екрану нашег нишког телевизора, како смо га звали, добијеног од рођака, зачула се шпица за дневник након које се појавио водитељ, стандардно обучен у одело као и у сваком предходном дневнику који је био битан, али не и најбитнији као што је био дневник те вечери.

Почеле су најважније вести, кадар са водитељем заменио се сценама у којима су се могле видети разбијене и крваве главе, крваве кошуље, завоји, куће, цркве и манастири у пламену, у пламену и стогови стена, штале, племље, особа која на крову манастира покушава да поломи крст, а испод њега маса неких људи, а испоставиће се да је у питању маса никаквих људи. Свиње у дворишту које не знају куда иду, и кокошке исто. Краве које подижу главе, не чујем рикање, али осећам, као што осећам јецај уплаканих лица која трче. Или сам мислио да осећам, не знам. Знам да ме је у грудима стезало и да ми је било криво. Као кад дечаци из старијих разреда туку млађе дечаке, толико ми је било криво. 

Нека деца у наручју, нека трче упоредно са старијима носећи нешто у рукама. Крупан кадар девојчице омогућио ми је да видим шта она једна у мору људи, у рукама носи док трчи поред облака дима који тиња на све стране. Видео сам да носи лутку са плавом косом, она је имала дугу смеђу косу и видела да носи омиљену ствар са собом. Оне без које би била тужна да није понела негде, а није знала где трчи. Сигуран сам да није знала где трчи тог седамнаестог марта.
А онда је опет нестала струја. Трећи пут тога дана. 

Неколико погрдних речи на рачун људи који је искључују зачуо се у мрачној просторији, док се чуло шкљоцање упаљача. Појавио се пламенчић којим је неретко употребљивана свећа, која је увек за сваки случај стајала у импровизованом свећњаку направљеном од обичне чаше за воду пуне брашна, упаљена. 

У просторији је било нас десетак, осим млађег брата и мене није било више деце. Глас који је пре почетка дневника заповедао да буде тишине, опет се зачуо. – Шта да се ради? 

Те вечери ништа није урађено, осим што су многи људи који су трчали стигли некуд, не знам где. Нису ни они знали где ће, причало се. Тога дана су многи од њих заувек изгубили своје домове, храмове у којима су се крстили и венчавали, школе које су похађали.

Те вечери ништа није урађено, осим што смо млађи брат и ја послати у собу на спавање. А и после те вечери ништа није урађено, као ни данас. Питање: Шта да се ради?, лебди годинама.

Упаљена је друга свећа и отац нас је повео до собе. Ћутао је и носио свећу. Ћутали смо и брат и ја. Сместили се свако у свом кревету, а онда нам је отац пожелео лаку ноћ и изашао. У соби је засветлио мрак. Брат и ја нисмо причали те вечери ништа. Нисам имао сат поред себе, али сам сигуран да није прошло много од кад смо у соби а он је заспао. Ја нисам могао да заспим, јер сам отишао рано у кревет. Обично смо одлазили после серије која се емитује након дневника. 

Пред очима су ми се ређале слике из дневника. Упоређивао сам собе кућа које сам гледао на телевизији са својом. У нашој је било два кревета. Изнад мог кревета био је портрет прадеде страдалог у двадесет четвртој години од Арнаутске руке у црно-белој боји. Прадеде чије име носим. А изнад братовог постер са члановима групе „Рибља Чорба“ који смо добили од рођака. Од њега смо се и заразили „Рибљом Чорбом“ и често је слушали на радију. Брату и мени је Рибља Чорба била омиљена група. Песме које смо слушали на радију биле су веселе, а текстове сам разумео колико и дневник те вечери. 

Неке собе су имале велике иконе по зидовима, наша их није имала. Имали смо једну малу иконицу Богородице у делу ормара, у којем су се, на серијама налазиле књиге. Наше књиге су биле у другој соби. Остале иконе су биле у дневној соби. Поред иконе Светог Георгија, наше крсне славе. 

У соби је био омањи камиончић црвене боје, са приколицом пепељасте боје који сам, по причи мајке, добио за свој први рођендан од баке. То је уједно била и моја једина играчка коју сам имао и којом се нисам играо да је не бих поломио. Чувао сам је. И од себе и од брата. Брат није имао ни једну играчку. Рођен је две године после мене, у времену када никоме баш није било до игре. Тако су бар говорили сви!

А онда сам почео да упоређујем дворишта, наше двориште је било другачије у односу на дворишта из којих су трчале жене рашчупаних коса и боси мушкарци. Куће које су гореле нису биле исте као наша, и цркве и манастири који су горели и на којима су ломили крстове нису изгледали као што изгледа наша црква у селу посвећена Успењу пресвете Богородице, нити као наш манастир посвећен Светом Георгију. 

Данима сам након тог најбитнијег дневника за нас, који нисмо до краја одгледали због нестанка струје, мислио о призорима који су, како се по селу причало, били само неколико километара од нас. И како се још говорило да то може доћи и код нас у сваком моменту.

Након неколико дана када је била петогодишњица од почетка бомбардовања СР Југославије, како је рекао исти онај водитељ најбитнијег дневника, чуо сам, враћајући се из школе, да све што сам видео на телевизији може доћи код нас. Данима се о томе причало. Сада се не прича више, али се чека тај моменат. Тада ми се девојчица са смеђом косом вратила девојчица пред очима.

Девојчица која је носила своју лутку са плавом косом, коју је, као и ја камиончић можда добила од баке за свој први рођендан, и питао се, шта да понесем кад нас селе, кад нама запале кућу и окућницу, кад нам запале цркву и манастир, кад људи трче да побегну не знајући где, али знајући од чега. Од смрти. 

Можда бих понео свој камиончић, ако бих имао времена да га узмем, јер говоре да се тада, да би се човек спасио само жури, жури, жури… Можда би и девојчица са екрана понела нешто друго да није журила, журила, журила…
Можда бих ја понео албуме са сликама са рођендана, можда нешто треће. 

Године пролазе док живимо у чекању да нас иселе, да код нас допутује неки седамнаести март, који је све ближи од онда када су говорили да је само неколико километара далеко. Године пролазе, а питање остаје: Шта да понесем кад дођу да нас иселе?

Јован Зафировић

Јован Зафировић

Оставите одговор